Po nekad dobijem zelju da pisem, tek tako bez neke teme. Kroz glavu mi hita milion misli, i svaka sustize onu drugu. Kao da se bore koja ce prva da izaci. Zamisljam ih u mojoj glavi kako se svadjaju: „E ja cu!-Ne ja cu!“ … i onda na kraju vise ne znam sta da pisem.

Dok sam pisala ovaj uvod, pozvala me je prijateljica na Skype, koju nisam videla 17 godina. Cule bi se povremeno telefonom ili porukom, ili razmenom koje sale na Facebook-u, ali se do veceras nismo videle. Obe smo bile jako srecne, i na pocetku smo se samo smejale. Onda smo nizale temu na temu, i ko zna koliko bi jos pricale da se ije probudio njen malisa i poceo gorko plakati, verovatno uplasen od ruznog sna. Zivot nas je na cudan nacin i spojio i isto tako odve na razlicite strane.

Na pocetku rata u Hrvatskoj, njenog oca je zateklo kao vojno lice na sluzbi u Sibeniku, gde su moja prijateljica i njena, sad pokojna, sesstra rodjene. Iako su joj i otac i majka sa Kosova, skoro ceo njegov radni vek su proveli u drugim republikama bivse Jugoslavije, kako su nekad vojna lica i radila. Kad se vojska povlacila, njenog oca su poslali u Knin, i tako su oni dosli da zive u moju kucu. Moja porodica je zivela na spratu a oni u prizemlju. Kako smo bili slicnih godina tj pomenuta prijateljica je samo par dana mladja od mene a njena sestra je bila godinu mladja, jako lepo smo se odmah uklopili i poceli druziti. Bile smo nerazdvojne. Pubertet nas je sve bio nekako tek dokacio, a rat nam je pomutio odrastanje. Nismo imali puno prostora za manevrsianje, ali to nas je verovatno jos vise priblizilo. Kad god bi svirale sirene za opasnost, mi bi se sa mamom spustili kod njih, dok su nam ocevi bili vojnici. Bilo je ujedno i tesko, ali nama deci i slatko. Bili smo kao jedna porodica. Posle nekog vremena vojska je dala njima stan u gradu na koriscenje, a onda smo ubrzo svi i izbegli za Srbiju. Ne znam tacno kako je isao njihov put, ali smo povremeno uvek bili u vezi. U medjuvremenu smo pozavrsavali i fakultete,  moja se prijateljica udala za Britanca koga je upoznala slucajno i sada imaju troje divne decice. Zive u malom mestu i iako nisu tako daleko od Beograda, nikako da nam se poklope kockice da se sretnemo. Umrla je tragicno i njena mladja sestra. Bilo mi je jako tesko kad sam to cula. Nisam dugo mogla verovati da se to desilo. Ona je oduvek bila buntovnik. Uvek je zivela neka svoja pravila. Svi smo mislili da ce otici daleko, ali sudbina uvek iznenadi nekim svojim pravilima.

Ipak, nakon ovoliko vremena i nakon svih desavanja, drago mi je sto i dalje imamo jedna drugu. I nase majke imaju jako lepo prijateljstvo, iako se i one nisu videle jako davno. Valjda taj tezak zivot zblizi ljude za sva vremena.

Eto, i ovog puta mi se tema sama nametnula, i pobedila one svadjalice sa pocetka teksta. Pravi prijatelji uvek bude lepe uspomene.