Sedam meseci

Nesto vise od sedam meseci nisam dolazila na blog. Lazem, virkala sam povremeno, ali nisam nista objavljivala. Pokusavam da pohvatam sta se ovde desavalo, lutam po ulicama i po negde ostavim komentar. Naravno, nemoguce je da sve ispratim, ali sam dosta toga pohvatala. Vidim da sam dosta toga i propustila i jako mi je zao zbog toga. U tih sedam meseci u mom zivotu desilo se puno toga. Bilo je srece, suza, poljubaca, uspona i padova.

Medjutim, u tih sedam meseci ja sam se i zaljubila. U stvari i nisam se toliko zaljubila, ali volim. Volim kad me zove Medo i kad se ja kao nesto bunim. Volim kad me nezno zagrli, ali i kad me izazivacki pljesne po mojoj pozamasnoj zadnjici, a onda me imitirajuci kaze: „Sto puta sam ti rekla nemoj, nemoj da me nerviras“. On je moj „Seljo Pirocanac“ a ja njegov „Medo“. On je moje budjenje, a ja njegova brizna senka. Volimo se, svadjamo se i opet mirimo.

Imali smo i jedno veliko iskusenje. Mislila sam da je kraj. Medjutim, otvorila sam vrata da polako ponovo udje u moj svet, a on je na to rekao „Sto places zbog jednog idiota?“. Posle toga, sva moja ljutnja je prosto nestala, a strasni poljupci zamenili su suze. Jos uvek drhtim i po malo se plasim poraza. Ipak, vrata i mog i njegovog zlatnog kaveza su uvek otvorena, i mozda je bas to razlog sto trajemo. Nedostaje mi i sada, dok iz kancelarije kuckam ove redove, a on spava kuci nakon napornog nocnog rada. Svaki novi dan je neki novi pocetak nase ljubavi, i dok je tako, dobro je.

Nek traje dok traje. Ne razmisljam da li je sutra kraj ili ce biti tu zauvek. Jos uvek je pred nama puno problema i iskusenja, i puno toga sto cemo jednostavno morati proci zajedno ako mislimo opstati. Nadam se da cemo jedno drugom biti snaga i utociste za sve ono sto nas ceka.

Category: Blogograd  4 Comments

Spokoj i cisto srce

Po nekad imam osecaj da zivim neki svoj, paralelan zivot, koji nema veze sa zivotom u Srbiji. Mozda sam zato uvek nasmejana…

Kao da iz prikrajka posmatram desavanja koja me se ne doticu. Ako se ne slazem sa necijim postupkom ne ulazim u rasprave sa drugima i sa samom sobom. Jednostavno znam da nikada nece biti sve onako kako ja mislim da treba i pustam da se stvari odvijaju. Ovo prvenstveno kazem za stvari koje nemaju direktan uticaj na moj zivot. Medjutim, vecina ljudi cini mi se pre zaviri u tudje dvoriste nego sto pokusa da uspostavi harmoniju svojih misli i svog zivota. I kad su u pitanju ljudi koji su mi najblizi, ostavljam im prostora da sami donose odluke onako kako misle da treba. Moji roditelji polako ulaze u starost. Jos uvek su vitalni i rade sve ono sto penzioneri nasih prostora rade u njihovo doba. Bave se bastom, kucom unucima i nekim svojim sitnim zadovoljstvima. Volela bih da su mi blize, i cini mi se da sam ih ceo zivot zeljna, jer sam rano otisla od kuce, ali ni jednog momenta mi ne pada na pamet da vrsim pritisak na njih da se sele. Znam da su oni najsrecniji u onom sto su sami stvorili. Moji sestra i brat opet zive neke svoje zivote. Iako imam neko svoje vidjenje zivota svakog od nas, ne pada mi na pamet da bilo kome krojim sudbinu sem svoju. Svoju cvrsto drzim u rukama i trudim se da je odrzim u pravcu kom zelim da ide. Povremeno samu sebe, ili od strane drugih ljudi i okolnosti, skrenem sa kursa, ali se vratim bas tamo gde sam zelela da budem. Za to je najvaznije znati sta zelis, sta ne zelis, i biti potpuno ogoljen istinom. Istina je mozda najvaznija. Dok god iole lazes sebe ili druge, neces naci mir. Definitivno je i najgora istina bolja, od najbolje lazi. Ako vec ne mozes reci istinu, ti precuti, ali nemoj lagati, nikad.

Ne gledam TV, ne citam novine, vesti iz sveta tek preletim i to samo ono sto mene zanima. Jedno vreme sam bila tuzna i ljuta sto nam nekad omiljena zabava ne ostavlja puno prostora da korisno i zanimljivo provedemo sat dva uz neki film ili emisiju. Puno toga sam naucila gledaju skolski program dok danas deci ne nude nista od toga. Vrlo malo korisnih informacija mozemo dobiti iz omiljene nam kutije. Sva jeftina zbava me ne zanima, koja pevacica kako izgleda, koliko se puta skinula i obukla, s kim je spavala, ma u opste me se ne tice, a ne zanima me ni crna hronika. Drzava moze imati basnoslovno bogatstvo ili ni paru u trezoru, ja znam koliko ja imam u novcaniku i na sta zelim da to potrosim.

Uzivam u svojoj ljubavi. Ljubavi prema sebi, prema bliznjima, prema decku, prema samoj ljubavi. Uzivam u lepom danu, hedonisticki kradem svaki slobodni trenutak da potrosim na ono sto volim i sto mi prija. Priznajem, po nekad preteram sama sa sobom pa se ljutim na samu sebe, ali znam da nema svrhe, mogu se samo truditi da se sledeci put obuzdam. Tu prvenstveno mislim na vreme provedeno ispred kompjutera.

Trudim se da pomognem kad mogu. Svaki put kad moja pomoc urodi plodom, srecnija sam nego da sam dobila ne znam sta. Jednostavno, tudja sreca cini me jos jacom. Ako sam u tom imala udela, onda sreci nema kraja. Kad ne mogu onda se sklonim, ne zelim da smetam. Mozda ce to nekom izgledati kao beg ili neodgovornost, ali stvarno ne zelim da izigravam svemogucu i delim pravdu po svom nahodjenju.

Eto, ovo je mozda odgovor na toliko puta mi postavljeno pitanje, odakle mi sva snaga i veciti osmeh na licu. Jednostavno zivim svoj spokoj i cisto srce.

Category: Blogograd  8 Comments

Ljudi

Mene su oduvek zanimali ljudi.  Dok sedim u basti nekog kafica, uvek promatram lica ljudi koji prolaze i razmisljam o cemu sada oni misle. Pitam se da li su srecni ili tuzni, da li su dobri ili losi ljudi. Govorili su mi da studiram Sociologiju, a ja odoh na Pravo. Ko zna, mozda sam i trebala da ih poslusam.

Svako ko je bar na jedan dan prokrstario kroz moj zivot, ostavio je trag u mom secanju. Po nekad maglovit, skoro potpuno nejasan, a cesto su to sasvim jasne uspomene. Kad god sretnem poznato lice, cak i kad me neko samo podseti na nekog koga sam nekad negde zaustavila u vremenu da podelimo trenutak, pocnem da vrtim film unazad i prebiram po fiokama moga uma. Onda se setim ili ne, pre ili kasnije. U casici razgovora pokusam odgonetnuti zagonetku, odakle se znamo, kako i gde.

Naravno, najdraze mi je kad sretnem one ljude koji su ostavili dubok pecat i kada ih vidim secanja sama pocnu navirati i nije mi potrebno kopati duboko. Smatram da svako ima neku svrhu i rok u mom zivotu, i da se nismo slucajno ni zblizili ni udaljili. Pre bi mi bilo zao kad bi drago bice idlazilo daleko i kad bi neka distanca stala izmedju nas. Sada znam da to jednostavno tako u jednom trenutku mora. Tako sam pre neko vece, potpuno neocekivano srela sudiju, kod koje sam provela dobru godinu dana dok sam bila pripravnik u sudu. Bila je to poprilicno teska godina mog zivota, na neki nacin i prekretnica.

Kad sam zavrsila fakultet velikih izgleda za rad u struci nije bilo. Poslala sam ni sama ne znam koliko molbi, ali su na zalost sve bile vracene uz neka glupava obrazlozenja, ili bez njih. Sasvim slucajno, ili sticajem nekih okolnosti, poklopile su se kockice, i zahvaljujuci mojoj prijateljici, te sad vec mi davne 2005. godine poceh volonterski odradjivati pripravnicki staz. Posle obaveznih par nedelja u administraciji, rasporedjena sam kod pomenute sudije. Bilo je tesko. Fizicki, psihicki i emotivno. Par puta sam placuci otisla sa posla. Medjutim, puno sam i naucila o poslu, ljudima, sebi, kolehijalnosti i jos o puno toga. Moja sudija je zena koja sa strogoscu i cvrstim realizmom gleda na zivot, i mozda me u pocetku nije najbolje shvatila. U stvari, znala je da je svet surov i plasila se da se necu snaci u njemu, da ce me samleti. Zbog toga mi je rekla neke stvari koje nisam zelela cuti, ali zahvaljujuci kojima sam mozda se uhvatila u kostac i jos vecu borbu sa zivotnim preprekama.Tada sam mislilia da me ona ne voli i ne postuje. Sada vidim da me je samo na svoj nacin i sa puno vise zivotnog i profesionalnog iskustva upozoravala, Posle sam saznala jos neke stvari koje su me samo jos vise uverile u njenu dobru nameru.

Danas mogu slobodno reci da sam uspela. Stekla sam puno (profesionalnog) iskustva. Naucila sam da bolje citam namere ljudi. Iskrene grdnje i lazne osmehe. Moja sudija je ostala moj veliki uzor. Draga mi je njena pohvala i ljutnja i briga. Znam da je i njoj drago sto smo igrale po epizodnu ulogu u nasim zivotima koja je cesto znacajna bas kao i one glavne.

Category: Blogograd  11 Comments

Novogodisnje sabiranje i oduzimanje uz najlepse zelje

Ne volim kada se blizi kraj godine. Iako mi je Nova godina bila oduvek jedan od najdrazih praznika, tih zadnjih par dana stare godine mi je uvek nekako tuzno. Preispitujemo se sta smo uradili, sta nismo, sta smo mogli i obecavamo sebi sta cemo uraditi. Uvek se manje vise sebi cinimo nedovoljno dobri, a sa druge strane se sebi i divimo.

Godina na izmaku, u mom slucaju, ako nista drugo, bila je poprilicno zanimljiva. Na jednom blogu je moj tekst doziveo veliki uspeh, ali i kontraverzna misljenja. Na drugom blogu sam sa divnim ljudima tj. vama izdala knjigu. Pocela sam da se bavim plesom i osvojila dve bronzane medalje na svetskom prvenstvu. Ucestvovala sam u vise emisija. Druzila se i putovala. Prvi put sam bila u Grckoj. Upoznala neke nove ljude. Prozivela divne trenutke sa porodicom i prijateljima. Dozivela neke ljubavne uspehe i razocaranja. Pomogla sam nekim ljudima da budu srecniji i nasmejani. Smislila sam neke nove recepte. Probala nove ukuse. Smrsala pa se opet malo udebljala. Mogu slobodno da kazem da sam postala puno bogatija, ali ne naravno u materijalnom smislu.

U novu godinu ulazim cista srca i siroka osmeha. Ostavila sam neke stvari nejasne ili nedovrsene, ali se Iskreno nadam da cu ih u sledecoj godini staviti na svoje mesto. Obecala sam sebi da cu pokusati da budem bolja prvenstveno za sebe a onda i za druge. Nadam da cu imati vise vremena da posvetim svojoj porodici a posebno malom bratancu Davidu i njegovoj sestri. Nova godina je za mene kao nova luka. Uplovimo u nju zajedno mirno i srecno.

Vama, bas kao i sebi, od srca zelim puno zdravlja, ljubavi, novih lepih stihova i prica. Puno osmeha, nadanja i srece. Dragi moji blogogradjani, SRECNA VAM NOVA 2013. GODINA!!!

Category: Blogograd  10 Comments

Ustani Valkira ratnice u odbranu duse svoje

Valkira je snazno stiskala falus u svojim rukama. Znala je da ce Odinu svaki njen stisak izazvati bol i gnev. -Ti veliki i snazni Boze, sto krojis sudbinu neba i zemlje, sto nas tvoje ponizne sluskinje drzis u svojoj vlasti, znaj da moje je srce jace. Izdrzace tvoju kaznu, spavace dubokim snom, jer zna da nece doci dan budjenja dok ne naidje Zasluzni da ga probudi.- Stajala je Valikira uspravno, i nikad odlucnija u svojo nameri da kaze „Ne“. Znala je da mora zarad svoga mira. Muke kazne ce proci, ali ce ona dostojanstveno podneti sve. Nije zelela vise da pristaje na ponizno uzimanje onog sto joj se ponudi. Pozelela je da tome stane na put i da od sada uzima samo ono najbolje. Samo ce Zasluzni dobiti priliku da mu otvori vrata srca svoga. Samo najhrabriji ratnik, onak koji i u porazu ostane dostojanstven. Onaj koji stane iza svake svoje reci i dela i nista ne govori olako.

Nije to doslo juce, i nije Valikira donela tu odluku tek onako. Prosla je mnoga bojna polja, videla mnoge junake kako ginu i odvodila ih Odinu. Saginjala je glavu od stida i kad za stid nije razloga bilo. Ponizno je molila za mrvicu paznje i neznosti. Iako ratnica, imala je dusu andjela i vile. Zelela je da upozna Ljubav, a sretala samo losu kopiju. Svoje sestre je podizala svaki put kada bi pale. Odagnavala je tugu i jad iz njihovih ociju, a sama je u dubini svoga bica tuzno jecala. Videla je radjanje, smrt i ponovno radjanje. Videla je uspone, spoznala i padove. Osetila bol, i dozivela slavu. Udisala je punim plucima, i gusila se u beznadju.

Mogla je Valikira jos dugo tako, da nije pozelela da stane u odbranu svoju. Rekla je dosta, i uzela pravo izbora za sebe, a ne samo da slusa Odinov izbor. Znala je da ulazi u novu i nepoznatu borbu. Znala je da ostaje bez Njegove milosti. Isto tako je znala da je to biti ili ne biti, i da ce samo tako sebe spoznati. Samo tako ce svoju buducnost sama krojiti.

Category: Blogograd  17 Comments

Inspiracija

Sinoc dobih inspiraciju za sledece stihove:

Ljubav je zivot koji treba znati ziveti,

cak i kada srce skoro prestane kucati…

Category: Blogograd  21 Comments

Nada

Otpusti me iz svog toplog zagrljaja,

pokusaj zaboraviti moje ime.

Odsluzicu kaznu svoju kletu

i tugovati ove hladne zime.

 

Oprosti mi samo sto te jos uvek volim.

Oprosti sva nadanja, zelje i snove.

Nisam ja kriva sto ovo moje srce,

bije ko ludo kad te utkam u svoje rime.

 

Mozda se jednom sretnemo opet,

u nekoj bajci sa srecnim krajem.

Mozda te poljube usne moje

i mozda tada prestanem da se kajem.

Category: Blogograd  13 Comments

Ljudi moji, pazi kad ne mogu da „biliv“ (jos uvek)

Posle svega par nedelja treninga, proslog ponedeljka popodne, onako direkt sa posla, uputih se sa jos tri nesto uvezbanije devojke, trenerom i jos par ljudi, put Bohuma u Nemackoj. Misija – Svetsko prvenstvo u HipHop-u, BreakDance-u i ElectroBugie-ju, gde je od ove godine, pored kategorije dece, juniora i odraslih, uvrstena i kategorija Para plesaca tj. plesaci osobe sa hendikepom. Dakle, posli smo kao deo reprezentacije Srbije, potpuno ravnopravnih takmicara.

Iskreno receno, zapitah se sta me to snadje. Ja matorka vec, po shvatanjima novih generacija cije odrastanje prte pomenuti plesovi. Da se razumemo, nije nesto od ovog bilo strano ni pre desetak-petnaest godina mojoj pubertetskoj ustanovi, ali ipak, nekako sam bila sama sebi po malo smesna. Medjutim, moj mladalacki duh mi dosapnu, ides pa sta bude. Nisi ti jos za sah i domine u parku. Ako nista drugo, pokazi da je vazno ucestvovati.

Dobili smo na koriscenje kombi od Paraolimpijskog saveza, pa me nekako poneo sportski duh kolega koje su samo par nedelja ranije dosli iz Londona okiceni medaljama. To je za sada od prilike svo sponzorstvo i pomoc koje smo dobili. Trazili smo, nije da nismo, ali za sada niko nije rekao ni da, ni ne.  Sad ce neki „zlobnici“ reci kako ovo i nije sport, al’ ne trcite pred rudu.

Elem, krenusmo popodne kombi i mi, tik iza autobusa ostatka reprezentacije (bez hendikepa) koja je krenula vecinom iz Nisa, i cije je troskove i snosio grad Nis. Njih pedesetak razigranih „klinaca“ zapetih kao puska da pokazu svetu sta znaju i umeju. Inace to je ekipa sjajnih mladih ljudi punih pozitivnog duha, o kome cu pisati nesto kasnije. Putovali smo sa pauzama i trazenjem naseg smestaja punih 24 sata, a mozda i nesto jace. Spavali smo u hotelu van grada koji poprilicno lici na studentski dom, ali je bilo cisto, uredno i udobno. Koliko para muzike sasvim dovoljno. To je u stvari bio smestaj za nas deo ekipe. Ostatak reprezentacije je spavao u hotelu u Dortmundu. Lose vreme, nedostatak sna i duga voznja nam nisu dali da svrckamo bas puno, pa smo skoro odmah posle vecere i radnog sastanka potrazili san u nasim krevetima.

Sledeceg jutra je sa prvim petlovima nastala i pometnja u nasim redovima. Bauljanje po kupatilima, dorucak i put ka Rurovom kongresnom centru u Bohumu gde su se odvijala takmicenja. Sminkanje, presvlacenje, cekanje, trema, mnogo kafe, to je ono sto nam je ispunilo veci deo dana. Negde predvece je dosao red da pokazemo i sta znamo i koliko talenta posedujemo, mada mislim da nam je sarm i nas osmeh bio jednako vazan adut. U nasoj kategoriji su se takmicile ekipe Nemacke, Juzne afrike, Srbije i Holandije cini mi se, ali nisam vise sigurna. Prvo smo nastupale Marina i ja u polufinalu, a onda i finalu u solo HipHop nastup, dok su se Jana i Tanja nadmetale sa protivnicima u ElectrBugie-ju. Ona divna ekipa mladih clanova reprezentacije je iz publike mahala sa dve zastave Srbije, i davala nam vise nego preko potrebnu podrsku. Kad god bi me uhvatila trema, pogledala bi u njih i nasmesila se. Hvala im neizmerno! Rezultat prvog takmicarskog dana je zlatna medalja-Jana, srebro-Tanja i Marina, i bronza-moja malenkost. Bili smo svi presrecni. Jana je plakala, smejala se i pevala himnu a moje srce je tuklo kao ludo.

Nakon ceremonije, ponovnog presvlacenja, cestitanja i ostalih pratecih stvari, izasli smo napolje ka nasem kombiju. Pred vratima su nas docekali nasi „omladinci“ sa pobednickim poklicima. Vijali smo medaljama i peharima, zastavama i svim sto smo imali u rukama. Do duse, grudnjaci nisu leteli okolo. Kao indijansko pleme smo plesali, pevali i radovali se. Strendzeri su nas prvo malo cudno gledali, onda su nas kao pratecu atrakciju slikali, da bi na kraju se i sami pridruzili nasoj veseloj druzini.

Kad smo dosli u nas „studenjak“ muski deo ekipe smo poslali da nam nadju najblizi Fast food i jos brze donesu proizvode istog. Onda opet u svet snova da prikupimo snagu za novi takmicarski dan. Sutradan manje vise sve isto. Pokupili smo jos jednu bronzanu medalju (Marina i ja smo igrale u paru) i Jana peto mesto u BreakDance-u. Pravo sa pobednickog postolja u kombi i put Srbije. U dobrom raspolozenju ali i preunorni smo dosli u Beograd sutradan. Od sveg uzbudjenja smo zaboravili jednu torbu, ali su nam je omladinci, koji su ostali jos koji dan da djuskaju, i doneli.

Sve u svemu jedno predivno iskustvo, koje me sad opet uvodi u jednu novu pricu i desavanja. Gostovanja po medijima, ulazak u projekat Gangam Style  , pripreme za sledece takmicenje i ko zna sta jos. Moj umetnicki duh se tek rasplamsao…

Category: Blogograd  11 Comments

Nik Vujicic i domace licemerje

Dugo sam razmisljala da li da napisem ovaj tekst, ali prosto moram da iznesem ono zbog cega sam besna vec danima. I moram da kazem da mi se toliko toga vrzma po glavi da verovatno od zbrke misli necu sve odmah ni napisati, ali cu se dopunjavati u komentarima.

Ne sporim govornicko umece Nika Vujicica, ali sam toliko besna zbog cinjenice da iza njega stoji sektaska masinerija koja koristi njegov hendikep i ogromne kolicine licemerja naseg naroda. Digla se ogromna medijska pompa oko njegovog dolaska, podrzavaju ga sportisti, navijaci, nacionalisti, ovi i oni… Svi se raznezili ko mlada pred udaju. Pitam se, jel to isti onaj narod koji okrece glavu kad vidi osobu sa hendikepom na ulici? Isti oni sportisti cije su kolege sa Paraolimpijade docekane kako su docekane i kojima nisu pruzili ni osnovnu kolegijalnu podrsku?

Da li svi oni zajedno nekad pomisle koliko jos vecih boraca svakodnevno zivi pored njih, i u kakvim uslovima? Koliko izbora imaju? Kako su getoizovani po ustanovama i u porodicama? Da li je ikome palo na pamet da se u zemlji Srbiji svakodnevno svom silinom bori za sebe i druge cela jedna omanja vojska osoba sa hendikepom? U medijima su uglavnom proturene pateticne price o „jadnim invalidima sa specijalnim potrebama“ a kad zelite da kazete da i pored hendikepa nosite osmeh na licu i trudite se da zivite zivot kao i svaki pojedinac na ovoj planeti, jednostavno niste interesantni. Niste prica.

Pored toga, upoznala sam Nika jos kad je prvi put dolazio u Srbiju da priprema teren. Nika koji se na kraju poslovnog sastanka saginje i moli prisutne da se pomole Bogu. Da se razumemo, nisam nevernica, ali nisam ni svetica. Znam gde je mesto poslu, gde religiji. Niko se nije zapitao, zasto je Nik sa aerodroma otisao prvo u Patrijarsiju, iako je pripadnik Ekumenske zajednice? Ta ista Patrijarsija nema ni pristup kolicima koliko znam.

Pitam se jos, koliko od onih koji su licemerno dosli u Sava Centar da bi bili vidjeni i da pokazu svoju „solidarnost“ kao i da izmedju ostalog cuju njegove govore, zna u opste sta je to Motivaciono govornistvo? Ipak, pored sveg izvestaja gde je Nik piskio, stoji i ko je bio u prvim redovima, a to je istima i bilo bitno, da ih imenuju. Paradoksalno je i da je naslov clanka u novinama da je plakalo pola amfiteatra Pravnog fakulteta, a covek dosao da siri pozitivizam. Pravni fakultet je do skoro bio „Mission Impossible“ za kretanje kolicima, a drugi fakulteti ni danas nemaju rampe (cast izuzecima). O udzbenicima prilagodjenim za ljude koji ne vide ili tumaca znakovnog jezika i da ne pricam.

Istog dana kad je Nik pompezno stigao u Beograd, mene su doveli do ivice histericnog placa ljudi koji sluze da osobama sa hendikepom budu servis podrske, ali se ponasaju kao da su gazde njihovog zivota. A zasto, zato sto se ja borim, ne sedim u kuci kao „svaki dobar invalid“ vec se trudim da unapredim svoj zivot i zivot drugih. Eto, tako je Srbija svojim licemerstvom pljunula na sve Nikove koji su tu svakodnevno, i koji ne spavaju u Hajatu i ne manipulisu svojim hendikeom niti dozvoljavaju da ih koristi neka religija. Ne dozvoljavaju da dolaze ljudi da ih kao cirkuske nakaze ili Bozija cuda gledaju za 500 dinara. A te pare, i sve da odu u svrhe za koje su namenjene (500 din x 4000 karata i nisu neka cifra) nisu nista naspram novca koji je otisao ko zna gde i za ko zna cije ispiranje mozgova prodajom knjiga i reklamnog materijala.

Skoro sam bila popljuvana od grupe roditelja na FB kojima sam rekla da trebaju omoguciti svojoj deci sa hendikepom da budu sto samostlniji, a ne da im prave medvedje usluge cuvajuci ih pod svojim okriljem.

Ma mogla bih ovako danima, ali jedva cekam da i ovaj cirkus prodje pa da citam u novinama koja se starleta skinula gola u javnosti… Samo sto ce onda nestati i statusi na FB sa Nikovim citatima a Srbija ce se kao svaki „dobar peder“ vratiti u svoja 4 zida.

Category: Blogograd  11 Comments

Kao epilog

Idem po Zemlji uzdignute glave

dan za danom, promice zivot

U skretanju svakom susrecem nekog.

samo da mi mahne il’ promeni tok

 

Slusas li kako muzika svira

dok na stolu led se topi

i nekome tugu stvara reka ta

sto u casi dusu pusti.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...
Category: Blogograd  17 Comments