Nikad se nikad ne predajem. A prosla sam svasta. Kada se okrenem iza sebe, mogu reci da sam uspela u zivotu, iako nemam Bog zna sta i nisam na nekom suvise visokom mestu. Pomenula sam kod Ramzesa da mi svi kazu kako sam uvek nasmejana i pozitivna uprkos svemu, pa evo odlucih da vam ispricam deo po deo moje price.

Rodila sam se u malom gradu u Dalmaciji. Ime sam dobila tek nakon dva meseca. Valjda iz straha, jer su im doktori rekli da cu umreti, moji roditelji se nisu usudjivali da mi ozvanicne ime. Mozda su se plasili da ce time napraviti neku konacnost, kraj… Medjutim, izgleda da sam se jos sa prvim udisajima vazduha pokazala kao neko ko je spreman za velike izazove i borbe. I tako ceo zivot. Pokazala sam se kao uteha u teskim trenutcima mojih roditelja, i podrska svima. I danas, iako sam potpuno samostalna i nezavisna licnost, tu sam za porodicu i prijatelje. Naravno, sve sa osmehom i pozitivnom energijom. Veliki sam optimista, ali i hedonista. Volim zivot i uzivam u njemu.

Usledili su prelomi ruke ili noge, na svaki nezgodan pokret, a o padu i da ne pricam. Bolelo je, nije da nije, ali bih cvrsto stisla zube, i vec za par sati, osmeh se ponovo vracao na moje lice. Kad bi zabolelo, na tren bi se ukocila, ali sledeceg trenutka bi se vracala pesmi, igranju ili cemu god.  Oduvek sam se smejala, pricala, pevala i bila poprilicno nemirno dete. Iako nisam prohodala, puzala sam po celoj kuci, i kako je moja mama tada govorila, metla joj u opste nije trebala. Penjala sam se na sve krevete, fotelje, sa stolicice male na stolicu, pa sa stolice na sto, a sa stola na sims od prozora.

Pored mene, moje sestre i brata, nase dvoriste i kuca su bili uvek puni dece. Igrala sam se sa njima, ali i moji roditelji su cesto znali da nam se pridruze. Bili su u vaspitanju strogi, ali izrazito nezni roditelji, koji su svojoj deci pruzili puno ljubavi. Leto smo provodili na obliznjem jezeru, i svi zajedno smo bili jedna velika zajednica. Vecina tinejdzera iz kraja, kad bi ih roditelji kaznili, vadili su se sa pricom kako idu kod mene da se igramo ili da prosetamo. Kad sam ja bila u pitanju, uglavnom niko nije prigovarao.

Pored gradjenja kuce i poprilicno malih plata, cak i u ono vreme kad su svi ziveli dobro, nama nije bilo bas lako. Nije nam nista nedostajalo, ali nismo imali ni puno. Ziveli smo u staroj kuci koju su napravili jos roditelji moje mame, i svaki dinar koji su zaradjivali moji roditelji, ulagali su u tu novu kucu.

A onda je doslo vreme da podjem u skolu. Posto su mi roditelji radili, bilo je nemoguce da me svaki dan vode i vracaju. Bili su u velikim mislima. Sta da rade, kuda da idu. Tada je moja majka saznala sasvim slucajno da u Banja Luci, koja je udaljena 250 kilometara, postoji skola sa internatom i rehabilitacijom za decu koja imaju neki hendikep. Znali su da se moramo zrtvovati, zarad moga dobra. Nije bilo lako, bilo je i suza, i straha, ali i novi izazov. Pokazala sam se jos dok sam bila sasvim mala kao radoznalo i inteligentno dete, i jedva sam cekala da podjem u skolu. Odavno sam bila naucila slova i brojeve, bezbroj pesmica i jos puno toga. Nisam ocekivala da ce to znaciti i odvajanje od porodice, i da ce nam svima doneti tolike traume. Ipak, zivot ne pita, on te vodi…

(nastavice se)

Otkricu ti jednu tajnu. Tu je cuvam, pored srca. Srce kuca dok krv struji, a tajna se od tog greje. Porasla je do plafona. I jos malo, malo vise. Dok pogledas me jednom milo kroz odzak ce ona stici. A ja patim sto ti tajnu, jos odavno ne mogu reci. Rekla bih ti da te volim. Da te ljubim svake noci, usne tvoje peku usne moje, dok ih suze miju u samoci. Pruzila bih ruku tebi. I dlan tvoj na grudi mi spustila. Da pomilujes tajnu samo i osetis srce kako kuca. Priblizi se jos tek malo. Da omirises tajne cari. Jer tajna je moja samo, i nju gaje moji damari.

Ne brini se nocas za nas. Mi smo veterani vec odavno. I tajna i ja se vec dugo znamo. Jedna drugoj mi sve damo. Mozes i ti snama poci. U daljine neke cudne. Gde odvesti ce put nas ovaj, to ne znamo, to su senke. Senke sto se naziru iz daljine, dok kroz maglu svetlost daju. Kao svetionik moreplovci sto prate, tako i nas senka vodi.

Sad zazmuri na tren samo. Pokrij lice dlanom svojim. Udahni duboko i zastani, mozda negde i u tebi, ista tajna sad postoji. Ako ona tu se skriva, prepoznaces je vrlo lako. U glavi ce talas da zaplovi, i obuzece te celog plima. Obamreces telom dugim, ko na vetru granje tresces prste. Upoznaces novo lice, a ljubav ces nazvati imenom mojim.

U gluvo doba noci, kad posten svet jos spava, nezno spustas svoje lice na moj, na jastuku ispruzen, dlan. Decije toplo me grlis i sapuces kako je lepo i kako bi tako zauvek. Osmehujem se u mraku i ljubim te u kosu. Mirise na decaka tek stasalog za ljubav. Secanja me pristizu na tek prosli trenutak. Vrtim u glavi film tek sad postajuci svesna trenutka i minulog zanosa. Telom mi prolazi slatka jeza a u grudima me steze. Vec polu zaspao mi kazes kako mi srce jako tuce, a ne znas da ono kuca zbog tebe. Ne znas da mi trnci nase strasti prolaze kicmom i ponovo zelim da uronim u sjaj tvojih zeljnih ociju. Kao macka se uvijam i privijam uz tvoje telo. Pitas me da li mi je hladno, a meni nikad toplije bilo nije.

Ponovo me gledas i ocima kazes sve sto usne cute. Ponovo ti emocije bude damare, i ponovo tvoje ruke moje obline traze. Osetim kako me pece vatra tvog dodira. Nemo te gledam a vristala bih. Vrisnula bih glasno sve ono sto osecam. Svo zadovoljstvo koje mi para telom. Zelim da zauvek ostanemo tako sjedinjeni, zeljni i u grcu. Znam da da odlazes i ti ono sto doci mora. Znam da zelis jos dugo da uranjas u moje usne usnama svojim. Pripijas telo jos jace na moje, a tvoj stisak postaje jaci.

U vrtlogu pomucene svesti trzaji nasih tela nas ostavljaju prikovane na mestu. Skoro potpuno iscrpljeno spustas lice na moj vrat. Tvoj dah me gori, a moj tebe para.

Oh noci, tiha noci, nemoj nikad proci.Ne svani zoro, i novi dane, jer ova ljubav moze kao staklo sa tobom da se raspadne.

Usao je tiho u moj san. Ostavio je trag na mojoj dusi. Pokidao je latice moga bica i rasuo po vetru kao maslacak. Otisla sam u novi zivot. Sastavila pricu od hiljadu reci. Osecanja sam zakljucala negde duboko. Ni gusarevo blago tu skrivano nikad bilo nije. Suze su davno izbrisale svoj tok. Presusila dusa moja vec je. Na licu kameni osmeh stoji, kao da nista nije, kao da ne boli.

A onda opet pokuca neko. Tiho, lagano, kao da se plasi. Na prstima ulazi pod moju kozu. Za svaki milimetar grcevito se bori. Okrecem glavu na drugu stranu. Pravim se da niko ne postoji. Ipak, ignorisati ne mogu boje nove duge. Nada na nebu ponovo se radja. Drhtim ko vrba tuzno savijenih grana. Treperim pri svakom dodiru novom. Pomisljam da pobegnem od prijatne jeze u stomaku al ukopana na mestu stojim. Oci njegove u mraku sijaju. Na kraju tunela novo svetlo se pali. Mozda ponovo budem voleti mogla, mozda se osmeh konacno odledi.

Bila sam mu prva uciteljica. Naucila sam ga prva slova i brojeve, iako mu skola nikada nije bila omiljena tema. Uhtao je i puhtao kad bih mu zadala da napise ceo red nekog slova ili procita pesmicu, ali kad bih rekla „Nema pogovora“ znao je sta mu je ciniti. Znam da nije shvatao sta to bas znaci, ali je efekat bio tu

Ponosna sam na mog Nemanju.  Osecam jednaku radost kao kad se rodio moj David, tj. kad je moj rodjeni brat dobio sina pre nepunih godinu dana. Srce mi je veliko k’o Afrika!

Mene nema, nema, pa me eto… Jednostavno zivot je takav. Cesto ne mozemo da radimo ono sto bi smo voleli, vec ono sto moramo, ili gde nas vec zivot odvede. A desavalo se svasta. Igrala sam nagradne igre na kojima nisam nista dobila, i dobila sam neke poklone tamo gde sam se najmanje nadala, cak sam i kritikovala. Ipak, najlepse sto mi se desilo u ovih dvadesetak dana je to sto sam uskrsnje praznike provela u svom rodnom gradu sa porodicom. Pre nesto vise od devet meseci sam dobila i bratanca, pa je naravno on zaokupio najvecu paznju svih prisutnih. Posebno stoga sto brat i njegova porodica zive u Svedskoj, pa se vidjamo svakih par meseci, a za bebecu ranu mladost je to ogroman period. On se u tih par meseci transformise. Iz placljivca koji se oglasi kad je gladan i kad su pelene obogacene predhodno pojedenim sadrzajem, porastao je u pravog malog bauljajuceg mangupa. Mislim da bi mu trenutno svaki debelo nacvrcani cika pozavideo na ravnotezi pri hodanju uz malo drzanje. Naravno, dobio je i novo oruzje u vidu par zubica, u ciju ostrinu sam se vise puta uz vrisak uverila. Ako neko zeli da uradi pirsing, nema potrebe da baca pare na to. Samo u blizini potrazite jedno bauljajuce bebce. Ako slucajno dobijete koji ugriz vise, to je kolateralna steta koja je neminovna. Sve sto je lepo, mora da se plati, ha. Majstori manipulacije bi takodje svoje vestine mogli unaprediti bebecim znanjem. Niko nam ne moze izmamiti veci osmeh od beba, cak i kad naprave ono sto ne bi trebali. Zamislite koliko je to smesno malom bicu kad uspe da srusi sve sa stola. Nama bas i nije tada do smeha, ali jednostavno taj osmeh vam srusi sve brane i ljutnju. Nije mi bilo smesno ni sto sam se vratila u Beograd uz izgled kao da sam spavala sa skupinom mladih macaka u sred februara, ali jednostavno, na sve se samo osmehnem. Ona radost na njegovom licu kad me ugleda, kad se mazimo, kad polu nesvesno kaze „teeeta“, kad se igramo „nema, nema, evo ga“ … i jos puno takvih sitnih stvari, za mene su ogromna radost i punjenje baterija.

Vec mesec dana nisam pisala ovde, jer prosto receno NE STIZEM… Evo nesto sto sam pocela pisati na ovaj praznik, ali me prekinuse i nikako da zavrsim

Svake godine na ovaj dan, moj se stav nekako menja u odnosu na ustaljene obicaje cestitanja i poklanjanja cveca i ostalih sitnica nama zenama. Sa jedne strane ne mogu da shvatim da se odredjen broj muskaraca samo na ovaj, ili ovome slicnom, danima seti da pored njih stoje zene koje ih prate od rodjenja pa do smrti, i kojima ponekad treba reci, hvala ti sto postojis u mom zivotu. Iz tog razloga mi 8. mart kao praznik ne znaci nista. Ili me volis, postujes i cenis tokom cele godine, ili mi nemoj poklanjati paznju ni ovog dana. Ironicno je da se cesto sete da nama zenama cestitaju 8. mart upravo oni muskarci koji su nam naneli ponajvece nepravde u zivot. Sa druge strane, u detinjstvu mi je ovaj dan znacio jako mnogo, jer sam bila daleko od svoje kuce i majke. Taj dan mi je bio nekako najvise posvecen mislima upucenim onoj koja me rodila. U skoli smo spremali priredbu tim povodom, i to svake godine, i najsrecnija sam bila kad je moja majka imala priliku da prisustvuje tim priredbama. I dan danas kad se setim one decije pesmice „Najlepsa mama na svetu“ ja se setim tih priredbi. Sa trece strane (koliko li dimenzija ima ovaj moj tekst ) zene koje su preokrenule istoriju tog 8. marta 1911. godine, na celu sa Klarom Cetkin, ne smeju nikad da se zaborave. Kako i Wikipedia kaze (nazvana od milja Cika Viki od strane moje prijateljice) 8. mart je prihvaćen kao međunarodni dan žena 1917. godine. Ujedinjene nacije su od 1975. godine, koja je proglašena za Međunarodnu godinu žena i službeno počele obeležavati Međunarodni dan žena. Ipak, koliko god se zene, vec decenijama, borile, i danas u mnogim zemljama nemaju pravo glasa i to ne samo u politickom vec i u licnom zivotu. Setaju ulicama prekrivene od glave do pete, a neke i ubijaju jer su ih silovali njihovi najblizi, a one izgubljene oznake devicanstva brukaju svoju porodicu. Nema veze sto ih niko nije pitao ni da li zele da ostvare taj seksualni odnos, ni da li zele da zive. Drugi odlucuju o njihovom rodjenju i smrti.

U Srbiji zene danas ravnopravno ucestvuju sa muskarcima u gotovo svim sferama zivota, mada cesto nisu i jednake sa njima. I dalje su cesto manje placene za obavljanje istog posla, ili ne mogu ni dobiti posao jer poslodavcu se ne isplati da zaposli zenu koja planira decu i porodicu. Dakle, u startu otpada iz konkurencije samo zato jer je zena. Moja omiljena tema je Zena kroz medije, gde se uglavnom predstavlja kao seksualni objekat, da ne kazem komad mesa. Pocevsi od muzickih spotova, do reklama i filmova.

Sve u svemu, iako brojcano jace, mi zene cemo morati jos dugo da se borimo da bi pokazale svetu koliko jedna „slabasna jedinka“ zvana Zena moze i ume…

A vidim ima nas jos na blogu